Beograd

+20.1°

19.08.2019.

max: 33.5

min: 19

20.08.2019.

max: 34.5

min: 22

21.08.2019.

max: 30.5

min: 20.5

22.08.2019.

max: 28.9

min: 17.6

23.08.2019.

max: 29.3

min: 16.4

24.08.2019.

max: 32.5

min: 16.1

25.08.2019.

max: 32.9

min: 18.8

52%

Juznoistocni,

8.6km/h

1016hPa

ИСТОРИЈАТ ЗАВОДА ЗА БИОЦИДЕ И МЕДИЦИНСКУ ЕКОЛОГИЈУ

Питање здравствене заштите становништва, крајем 19. века, било је уско повезано са развојем трговине и индустрије, кочећи њихову експанзију честим епидемијама које су погађале интересе богатих трговаца и индустријалаца. Такво стање побудило је интересовање друштва за организовање здравствене заштите. Због страха од куге и других заразних болести које су тада харале, владе многих земаља биле су присиљене да донесу законе и предузму мере за заштиту становништва.
Вишевековна турска владавина на Балканском полуострву оставила је за собом низак социјално-економски стандард. Становништво Србије живело је углавном на селу и сеоским животом, са мало писмених људи и без организоване здравствене заштите.
Здравствена служба у Србији, као и у осталим европским земљама, припадала је Министарству унутрашњих дела. Озбиљнија организација почела је 1839. године, одвајањем санитета у засебну управу. За шефа Санитетске управе, 1845. године, постављен је др Е. Линдермајер који је за 15 година, колико је провео на тој функцији, оставио значајан допринос у свим гранама санитета. Између осталог, улагао је велики напор у сузбијању заразних болести и едукацији становништва, а нарочито се истакао у борби против сифилиса.
У даљем раду на организацији здравствене службе посебно место припада др Владану Ђорђевићу (слике 1 и 2), који је учествовао у доношењу првог закона „О уређењу санитетске струке и чувању народног здравља“ 1881. године. На основу овог закона основане су прве хемијске и бактериолошке лабораторије у Србији и регулисано, по угледу на иностранство, прво пријављивање заразних болести.

Слике 1 и 2: Др Владан Ђорђевић

У оквиру овог закона регулисана су низом уредби многа важна питања: дужности и права окружних, среских и општинских лекара и бабица, питање приватне праксе, питање таксе за лекарске услуге, питање карантина и вакцинације против великих богиња, правила о гробљима и сахрањивању.
Организација здравствене службе Србије била је у то време на нивоу најразвијенијих европских земаља, а њена здравствена служба, на међународном састанку у Паризу, похваљена и истакнута као пример осталим земљама.

СРПСКО ЛЕКАРСКО ДРУШТВО

Идеја о оснивању Српског лекарског друштва рођена је 60-их година 19. века. Реализована је 1872. године, заслугом петнаест београдских лекара, а посебно ангажманом енергичног и младог, војног лекара, др Владана Ђорђевића.
Друштво је основано са циљем који произилази из Устава друштва, у којем је између осталог записано:
– да се једном и у нас зачне лекарска књижевност
– да се позива и српска мисао на самосталан културни рад и
– да се оснује српско огњиште за науку

Од самог оснивања, Друштво је дало непроцењив допринос развоју здравствене службе и медицинске науке на овим просторима.
Лекари, чланови Друштва, су учествовали у креирању првог закона о здравству, који је усвојен 1881. године, пратили његову примену у пракси и давали предлоге за допуне. Од самог почетка су покренули часопис “Српски архив за целокупно лекарство“, у којем су публиковани записници са редовних и ванредних седница Друштва, предавања и радови из клиничке праксе. Часопис „Народно здравље“ са издавањем почиње 1896. године с намером популаризације медицине. Чланови Друштва су одржавали везе са страним научницима и тако омогућили проток најновијих спознаја из медицинске науке. Истакли су се у активностима на сузбијању заразних болести, посебно лепре, сифилиса и великих богиња, а у оквиру тих активности су 1889. године увели обавезну вакцинацију против великих богиња анималном лимфом. На једној од редовних седница, 1891. године покренули су иницијативу за оснивање Дезинфекционог завода.

ОСНИВАЊЕ ЗАВОДА ЗА ДЕЗИНФЕКЦИЈУ

Епидемиолошка ситуација у Србији крајем 19. века била је тешка, а заразне болести, посебно дифтерија, туберкулоза, шарлах, пегавац и цревне заразе заузимале су значајно место у морбидитету и морталитету становништва. Карантинске мере у њиховом сузбијању, до тада једине организовано примењиване, нису биле довољне.
Спознаја о дезинфекцији, као једној од битних мера у сузбијању инфекција, потакла је чланове Српског лекарског друштва, да на свом деветом редовном састанку, одржаном 5. октобра 1891. године, ставе на дневни ред проблем заразних болести и мере за њихово сузбијање. На истој седници је закључено као неопходно да се за Београд набави један сталан дезинфекциони апарат и да се умоли министар унутрашњих дела за наредбу да општина београдска набави такав апарат. Др М. Јовановић Батут имао је обавезу да начини и пројекат за Дезинфекциони завод.
На следећој седници одржаној 19. октобра 1891. године, др Михаило Марковић и др Милан Јовановић–Батут, изабрани су за представнике са задатком да предају Председништву општине београдске писмо и пројекат за Дезинфекциони завод.
На првом редовном састанку од 9. новембра 1891. године саопштено је да су представници Српског лекарског друштва предали Председништву општине београдске пројекат о оснивању Завода за дезинфекцију.
У регистру одлука Општинског одбора од 27. јануара 1892. године под бројем 8, заведен је предлог и изабрана комисија да предлог проучи.
Одбор општине је уз сагласност Министрства унутрашњих дела одобрио реализацију пројекта. На то нас упућује извештај Министарства грађевине, Министарству унутрашњих дела, од 25. октобра 1893. године, у којем се саопштава да су завршени радови на згради, рачуни и остала документа за Дезинфекциони завод.
Прва зграда Дезинфекционог завода била је лоцирана на Врачару. Саграђена је о трошку државе, из средстава намењених сузбијању колере, а за њену изградњу је утрошено 3.100 динара (илустрације ради, у то време се за 100 динара могло купити 8 волова. Ако то помножимо са данашњом просечном ценом вола од 160.000 динара, долазимо до вредности од око 40.000.000 динара данашње противвредности).
На предлог суда, почетком 1895. године правила о уређењу Дезинфекционог завода стављена су на дневни ред Општинском одбору. Општински одбор је предлог суда о уређењу Завода проследио на проучавање одборском овереништву чији су чланови били др П. Стејић, др Н. Николић, др М. Јовановић–Батут, професор Велике школе и др Д. Николајевић–шеф општинског санитета. После проучавања правила, на следећој седници општинског одбора, одлучено је да се она штампају у часопису „Београдске општинске новине“ и у „Архиву српском“, гласилу Српског лекарског друштва.
На редовној седници Општинског одбора од 8. јуна 1895. године коначно је усвојен Правилник за дезинфекцију којим је регулисано Устројство Градског завода за дезинфекцију.
Завод је био опремљен једним парним апаратом за дезинфекцију, капацитета 3-4 метара кубних, једним запрежним колима за превоз ствари болесника или умрлих. Дезинфекција је била обавезна код оболелих од колере, богиња, дифтерије, пегавог и цревног тифуса, срдобоље и шарлаха. Хемијска дезинфекција вршила се карболном киселином у Заводу за дезинфекцију или стану оболелих. Најсиромашнији су били ослобођени од плаћања.
Правилником је дефинисан и поступак са предметима, одећом и просторијама у којима су оболели или умрли боравили.
О обиму и врсти послова који су се у Заводу обављали имамо први писани извештај у „Годишњем извештају Градског физиката града Београда“ за 1901. годину, објављеног у Београдским општинским новинама 1902. године. Из тог извештаја сазнајемо да је Градски Завод за дезинфекцију у току 1901. године по наредби власти обавио дезинфекцију 11 школа, 336 станова, 70 старинарница и 712 особа. На захтев приватних лица, за исти период, обављена је дезинфекција 1 школе, 31 стана, 1 старинарнице и 65 особа.
Београд је између 1903. и 1904. године добио нову, другу по реду, зграду Завода за дизинфекцију, која се налазила на месту парка испред данашњег Економског факултета. Таква локација је била погодна у првом реду због близине железничке станице, односно ефикаснијег спровођења противепидемијских мера.
Рад Завода за дезинфекцију можемо пратити у извештајима Градског физиката, све до почетка Балканских ратова и Првог светског рата. Из тих извештаја је видљиво да је Завод радио континуирано и да је у том периоду дао непроцењив допринос у сузбијању заразних болести.

ЗАВОД ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Први светски рат оставио је тешке последице на здравствену службу и здравствено стање становништва Србије. Пегави тифус, епидемија грипа, повратна грозница и трбушни тифус обележили су тај период. Морало се радити на сузбијању ових епидемија, а при том располагало се са мало стручне снаге и средстава. Нагомилани здравствени проблеми, посебно у сузбијању инфекција, захтевали су ефикасније решавање, а једине ефикасне мере су биле дезинфекција и дезинсекција. Застарела и истрошена опрема којом је Завод располагао није могла задовољити нове потребе, те је постало неопходно подизање новог Завода за дезинфекцију.
Задатак је поверен др М. Булију, бактериологу, в.д. шефа Одсека јавне хигијене. С тим циљем др Були је 1928. године обишао заводе у Француској, Немачкој и Загребу. По повратку са студијског путовања по Европи, на основу својих запажања направио је пројекат новог Завода за дезинфекцију.
Грађевински радови на згради завршени су 15. децембра 1932. године, у улици Франше Д’Епереа бр. 10 (Слика 3). Одмах се приступило монтирању опреме и апарата, а крајем 1933. године, у присуству реномираних стручњака, Завод је пуштен у рад.

Слика 3: Зграда Завода за дезинфекцију у улици Франше Д Епереа

Нови Завод за дезинфекцију био је опремљен најмодернијим апаратима и то:
– универзалним Рубнер-овим дезинфекционим апаратом
– формалинским дезинфекционим апаратом
– два дезинфекциона апарата
– казаном за кување рубља
– центрифугом за веш
– разним дезинфекционим прибором

То је био један од најсавременије опремљених и уређених завода у Европи у то време. У годинама које су следиле, обим послова се повећавао. Током 1933. године извршена је 901 дезинфекција и 304 дезинсекције, а 1936. године тај број се попео на 1767 дезинфекција и 756 дезинсекција. Враћена је депедикулација, купање (слика 4), шишање, бријање и дезинфекција ствари и одеће.


Слика 4: Купатило за депедикулацију и купање пацијената

У циљу сузбијања туберкулозе и осталих заразних болести прописана је, пре продаје, обавезна дезинфекција коришћених предмета, а на сваки дезинфиковани предмет стављана је пломба Завода.
У току 1935. године посвећена је велика пажња асанацији пијаца, која се вршила свако јутро пре почетка рада. Радило се и на дезинфекцији канти за ђубре, ђубришта и уличних сандука.
При Заводу је 18. маја 1936. године отворена и Станица за сузбијање шуге (Scabies), која је већ у првих осам месеци имала 5.841 лице на лечењу, углавном деце.
У циљу сузбијања маларије, радило се на уништавању комараца прскањем бара „паришким зеленилом“ (бакров II ацетоарсенит) и нафтним дериватима. Ефикасно се радило и на сузбијању мува.
Током Другог светског рата, Завод је радио у смањеном обиму. После ослобођења, рад је настављен у оквиру делатности дезинфекције, дезинсекције-нарочито депедикулације и дератизације.

РАД ЗАВОДА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Окончањем рата Завод за дезинфекцију претрпео је извесне измене у организационом облику. У оквиру тих измена, октобра 1947. године, на 23. Седници Извршног одбора Народног одбора града Београда, одлучено је да се из Завода за дезинфекцију издвоји Епидемиолошка служба и формира Епидемиолошко–бактериолошки завод, данашњи Градски завод за заштиту здравља.
У даљој организацији рада Завода, у циљу јачања служби дезинфекције, дезинсекције и дератизације, Заводу је 1956. године припојено предузеће за дезинсекцију „Дезинсекција“, које је радило при Заводу за заштиту здравља Србије и 1978. године РО „Санитарац-Цијан“–Сплит. Тако је формиран Завод за дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију и то име је носио до 2007. године. Регистрован је као здравствена установа са самосталним финансирањем и задатком сузбијања и уништавања узрочника и преносилаца заразних болести, и других штеточина.
Упоредо са реорганизацијом Завода, у службу су примљени школовани, млади људи, што је допринело квалитетнијем обављању ДДД послова. Прва пробна систематска дератизација извршена је 1958. године на локацији око „Вилиних вода“–приобаље Дунава. Након успешно изведене и друге пробне систематске дератизације на већој површини, Савет за народно здравље Народног одбора града Београда, донео је 1960. године Наредбу о дератизацији на ужем подручју града (слике 5 и 6).

Слика 5: Ефекти дератизације Слика 6: Сакупљање угинулих глодара

Увођењем систематске дератизације, обим послова на уништавању популације штетних глодара и инсеката је знатно повећан. Зависно од потреба, од 1957-1967. године, Завод је повремено вршио и гасну дезинсекцију на ширем подручју Србије и СФРЈ.
Изградњом аутопута Београд-Ниш и моста „Газела“, 1967. године, настали су неочекивани проблеми у раду Завода. Зграда је порушена, а у најкраћем року требало је изградити нови објекат. Поред бројних проблема, посебно у проналаску финансијских средстава, у року од годину дана, 1968. године, изграђена је нова зграда Завода, у Требевићкој 16, где се и данас налази (слике 7 и 8).

Слике 7 и 8: Зграда Завода у Требевићкој улици 1970.године

После усељења у нову зграду Завод је био опремљен са:
– вакуум комору за стерилизацију етилен-оксидом (слика 9)
– лабораторијом за припрему ДДД средстава (слика 10)
– специјалним бункером за чување отровних гасова
– одговарајућим спољним простором за испитивање ДДД средстава
– савремено опремљеном перионицом рубља (слика 11)
– већим бројем моторних возила (слика 12 и 13)
– санитарним пропусником


Слика 9: Коморе за стерилизацију етилен-оксидом

Слика 10: Припрема отровних мамаца за глодаре

Слика 11: Савремено опремљена перионица рубља

Слике 12 и 13 : Моторна возила за рад на терену

Осим рада у редовним приликама, Завод за ДДД се истакао и у обављању послова у ванредним приликама, као што је епидемија жутице у Реснику, спровођење посебних мера приликом поплава, а најзначајнију улогу је одиграо у сузбијању епидемије великих богиња од 22. марта до 23. априла 1972. године.

Непосредно после појаве првих случајева великих богиња у Београду, по налогу Градског штаба за борбу против карантинских болести Завод за ДДД стављен је у стање приправности и одмах се укључио у тимски рад противепидемијске службе, са стручним мобилним екипама, возилима, комплетном опремом и средствима за дезинфекцију. У акцији сузбијања великих богиња активност Завода била је изражена у свакодневном вршењу дезинфекције у карантинским болницама, карантинима и другим потенцијалним жариштима.
У карантинима „Чарапићев брест” и „1000 Ружа”, Завод је имао екипе које су све време трајања епидемије провеле у карантинима, са задатком да спроводе дезинфекцију у току болести, завршну дезинфекцију, дезинфекцију лешева умрлих од великих богиња и дезинфекцију возила за превоз оболелих и особа под сумњом да су оболеле. Радом на сузбијању ове најопасније епидемије у новијој историји, Завод се још једном доказао као установа од непроцењиве важности у заштити здравља становништва. За посебне заслуге шест радника Завода је награђено Орденом рада са златним венцем.


Слика 14: Дезинсекција термалним замагљивачем MOTAN SN 1000, коришћени препарат Неосол
Слика 15: Дезинсекција термалним замагљивачем MOTAN SN 1000, коришћени препарат Неосол

РАД ЗАВОДА ЗА ДДД ПОСЛЕ 1990. ГОДИНЕ

Одлуком Радничког савета Завода за ДДД, крајем 1992. године, због амортизованих машина и нерентабилног пословања, престала је са радом перионица рубља, која је деценијама вршила услуге прања, пеглања и дезинфекције рубља здравственим и другим установама. Део радника из перионице, споразумно је премештен у друге здравствене установе, а део је распоређен у производну јединицу Завода за ДДД.
У току 1995. године екипе Завода су радиле на превенцији појаве епидемије у току сеобе прогнаних из Републике Српске Крајине.
У сузбијању слинавке и шапа 1996. као и 2001. године екипе Завода су у склопу превентивних мера радиле на изради дезинфекционих раствора и обављале рад на карантинским пунктовима и учествовале у одржавању дезинфекционих баријера на подручју града Београда.
Са почетком 2003. године Завод је вршио послове стручне прогнозе, надзора и контроле извођења систематске дератизације на територији Београда. Ови послови су укључивали теренско истраживање и праћење појаве врста, бројности и процену активности популација штетних глодара, посебно њихових жаришта, праћење рада извоћача систематске дератизације на терену. Такође је вршено узорковање и лабораторијско утврђивање квалитета, токсиколошке и биолошке ефикасности препарата коришћених за сузбијање штетних глодара.
Током 2005. године Завод је носилац послова oргaнизaциjе и рeaлизaциjе стручнe прoгнoзe, нaдзoрa и кoнтрoлe сузбиjaњa лaрви и кућних фoрми комараца.
Oд 2006.–2010. Зaвoд је носилац послова извoђења сузбиjaња лaрви кoмaрaцa нa тeритoриjи грaдa Бeoгрaдa.
Oд 01.01.2007. гoдинe Зaвoд зa дeзинфeкциjу, дeзинсeкциjу и дeрaтизaциjу дoбиja нoвo имe Зaвoд зa биoцидe и мeдицинску eкoлoгиjу.