Beograd

%

,

km/h

hPa

BIOLOGIJA KRPELJA

Krpelji (lat. Acarina, Acari) spadaju u paukolike životinje. Dovoljno su veliki da se mogu videti golim okom naročito kada su puni krvi. Spadaju među najstarije životinje na planeti zemlji, fosilni ostaci sežu do ranog devona, 400 miliona godina (Norton i sar. 1988, Kethley et al. 1989). Opisano je oko 45.000 vrsta.
S obzirom na značaj krpelja, kao vektora prouzrokovača obolenja čoveka i domaćih životinja, dobro je poznavati njihove osnovne biološke karakteristike.
U našoj sredini iz roda Ixodes poznato je nekoliko vrsta, dok se po značaju, kako u svetu tako i kod nas, izdvaja vrsta Ixodes ricinus.

Najčešće vrste u Srbiji
null

Građa

Telo krpelja se deli na glaveni i grudno-abdominalni region. Telo je ovalnog oblika, dorzo-ventralno spljošteno. Na leđima postoji leđni štit koji kod mužjaka pokriva celo telo, a kod ženki samo prednji deo tela. Boja tela nenasisanih krpelja je obično žuta, braon ili tamna, a nasisanih ženki je najčešće sive boje, ređe svetložuta ili crvenkasta. Imaju četiri para nogu.
Kod pojedinih vrsta iksodidnih krpelja, ženke tokom sisanja krvi mogu uvećati svoje telo i preko 100 puta. Spoljni omotač služi i za regulisanje balansa vode krpelja, jer je slabo propustljiv za vodu. Presvlačenje kutikule je regulisano hormonskim putem. Počinje lizom stare koja se potom odbacuje i formira se nova od epidermalnog sloja.
Usni aparat čini kapitulum, koji je smešten u udubljenje leđnog štita na prednjem delu tela. Kapitulum sačinjavaju par helicera, par palpi i neaprni hipostomum. Palpe imaju senzornu ulogu. Njima krpelj prepoznaje mesto za pričvršćivanje na koži. Palpe su priljubljene uz rostrum, ali se pri pričvršćivanju pomeraju u stranu i ne prodiru u kožu domaćina. Najvažniju ulogu u pričvršćivanju krpelja za domaćina, ima rostrum, sastavljen od hipostome i dve helicere. Uloga rostruma je u bušenju i pričvršćivanju za kožu domaćina. Пljuvačne žlezde luče proteinske produkte, koji se brzo stvrdnjavaju formirajući takozvani “cementni čep”, koji omogućava dugotrajan boravak na domaćinu. Kada krpelj završi sisanje krvi, čep se otapa pod dejstvom produkata pljuvačnih žlezdа i krpelj silazi sa domaćina. Primarna uloga pljuvačke je antikoagulanтno i antiinflamatorno delovanje, pa ubod krpelja, po silasku s domaćina, uglavnom prolazi nezapaženo.
Krpelji najčešće čekaju domaćina нa vlati trave i žbunju, zauzimajući karakterističan stav sa podignutim prednjim parom nogu oslanjajući se na zadnja tri para, jer identifikuju domaćina putem posebnih hemoreceptora. Прivlači ih ugljen dioksid, mlečnа kiseliна, amonijak i butanskа kiseliнa. Ovi receptori su smešteni na prvom paru nogu (zato i zauzimaju karakterističan stav dok čekaju plen). Tu su smešteni i receptori za specifične mirise pojedinih vrsta domaćina. Reagujу na svetlosne promene, vibracije ili na pojedine zvuke (npr. psećeg krpelja, privlači lajanje pasa).

Ciklus razvića

Mužjaci i ženke pričvršćuju se na više vrsta domaćina, na kojima se odvija i oplodnja. Mužjak posle oplodnje ugine, a ženka ubada domaćina i ostaje u koži do 11 dana. Po isteku ovog vremena ženka se opušta i pada na zemlju i polaže jaja ispod lišća, u travi, ispod mahovine, u pukotine u zemlji i jazbine glodara.
Ženka za sedam dana položi u zemljištu 200 – 9000 jaja. Iz jaja se posle šest nedelja pile larve, koje se pričvršćuju uglavnom na sitne životinje, najčešće gmizavce i sitne glodare, na kojima sišu krv 3 – 6 dana.
Posle ishrane larve padaju na zemlju, gde ostaju oko mesec dana i potom se preobraze u nimfe, koje se pričvršćuju na novog domaćina.
Na novom domaćinu nimfe sišu krv 6 – 7 dana i onda padaju na zemlju gde ostaju oko dva meseca i posle presvlačenja transformišu se u adulte.
Celokupan ciklus razvića traje oko šest meseci, a nekada i više godina.
U našim krajevima javljaju se u proleće i početkom jeseni.
U kasnijim stadijumima, kao što su nimfa i adult, krpelji su sposobni da se hrane na većim kičmenjacima, pa i na čoveku. Tada prelaze na višu vegetaciju, jer su jači i razvijeniji, te mogu bolje i brže da se kreću.

Staništa krpelja

Staništa krpelja su najčešće šume, travnate površine i predeli pokriveni žbunastom vegetacijom, koja im je neophodna kako bi mogli da se kače na životinje i ljude koji su u prirodi i iz kojih će isisati potrebnu dozu krvi koja im je neophodna za dalji razvoj.
Krpelji su jedinke koje nemaju ravnomerno distribuiranu populaciju. Ženka posle oplođenja polaže jaja (u zavisnosti od vrste od 200 pa i do 9000 ) u pukotine, jazbine šumskih životinja, ispod nagomilanog lišća, u slobodnoj prirodi, dok u sredini koju je kreirao čovek, one polažu jaja ispod kamenja, nagomilnog šuta, kanti, guma, drva za potpalu, burića, rupa zatrpanih lišćem, jazbina glodara i ostalih životinja , rupa koje su iskopali kućni ljubimci ili psi lutalice, na javnim površinama, a potom ih zatrpali rastresitim organskim materijalom i sl.
Vrsta Rhipicephalus sanguineus, smeđi pseći krpelj, može da se prenamnoži u kućama i stanovima. To je, za razliku od drugih krpelja, koji su vezani za slobodnu prirodu, vrsta koja svoj ciklus razvića može da završi u stanu.
Na osnovu njihove građe, krpelji nisu sposobni da se posle izlegnuća distribuiraju velikom brzinom na veće razdaljine, jer se relativno sporo kreću, kao i iz razloga što dosta vremena provode na vegetaciji čekajući svog domaćina.
Iz tog razloga se javlja visoka brojnost na pojedinim lokalitetima, najčešće privatnim dvorištima i lokalnim površinama na kojima se nalaze divlje deponije i povišen broj kućnih ljubimaca ili domaćih životinja, ali i u parkovima i na površinama, koje se redovno ne održavaju
(čišćenje i košenje pre svega), kao i zbog prisustva velikog broja odomaćenih pasa lutalica i mačaka ( pasa prevashodno), koje građani hrane.

Aktivnost krpelja

Aktivnost krpelja je uslovljena temperaturom i vlagom, kao i dužinom dana, a njihova brojnost iz godine u godinu varira zavisno od klimatskih uslova.
Sezona aktivnosti krpelja započinje u rano proleće, kada prosečne dnevne temperature dostignu vrednost iznad 5‐7 ° C. Za vrste koje su na otvorenim staništima značajan uticaj ima sunčano zračenje, koje dovodi do akumuliranja toplote u telo krpelja i može izazvati početak aktivnosti i na nižim temparaturama. Aktivnost se nastavlja tokom celog proleća i početkom leta. Za vreme letnjih vrućina aktivnost krpelja opada, jer se krpelji zbog visokih temperatura, jakog sunca i suše povlače u najniže slojeve vegetacije. U ranu jesen se ponovo registruje pojačana aktivnost krpelja..
Niske temperature tokom zime, kao i visoke tokom leta, krpelji preživljavaju u stanju hibernacije.
Celokupan ciklus razvića traje oko šest meseci, a nekada i više godina. U našim krajevima najviša brojnost se javlja u dva perioda: u proleće i početkom jeseni.

Krpelji kao vektori

Iksodidni krpelji parazitiraju veliki broj domaćina: gmizavce, ptice, divljač, domaće životinje, mačke, pse i čoveka.
Krpelji tokom svog razvoja od larve do adulta za ishranu koriste jednog, dva ili nekoliko različitih domaćina, među kojima može da bude i čovek, što predstavlja značajan problem u transmisiji zaraznih bolesti, kao što su Lajmska bolest, virusni krpeljski encefalitis, humana granulocitna anaplazmoza, Q- groznica, Krimska i Omska hemoragična groznica, Tularemija, krpeljski meningoencefalitis, erlihioza, babezioza itd.
Sisanjem krvi na sitnim šumskim životinjama, pre svega glodarima, koji su najčešći i najbrojniji rezervoari raznih patogena, krpelji menjanjem domaćina mogu preneti patogene na čoveka i na domaće životinje.
Posebna karakteristika, koju treba istaći kod krpelja kao vektora, je što se izazivači raznih zaraznih bolesti prenose transovarijalno i na četvrtu generaciju potomstva.