Beograd

%

,

km/h

hPa

БИОЛОГИЈА КРПЕЉА

Биологија крпеља

Крпељи (лат. Acarina, Acari) спадају у пауколике животиње. Довољно су велики да се могу видети голим оком нарочито када су пуни крви. Спадају међу најстарије животиње на планети земљи, фосилни остаци сежу до раног девона, 400 милиона година (Norton i sar. 1988, Kethley et al. 1989). Описано је око 45.000 врста.
С обзиром на значаj крпеља, као вектора проузроковача оболења човека и домаћих животиња, добро је познавати њихове основне биолошке карактеристике.
У нашој средини из рода Ixodes познато је неколико врста, док се по значају, како у свету тако и код нас, издваја врста Ixodes ricinus.

Најчешће врсте у Србији
null
Грађа

Тело крпеља се дели на главени и грудно-абдоминални регион. Тело је овалног облика, дорзо-вентрално спљоштено. На леђима постоји леђни штит који код мужјака покрива цело тело, а код женки само предњи део тела. Боја тела ненасисаних крпеља је обично жута, браон или тамна, а насисаних женки је најчешће сиве боје, ређе светложута или црвенкаста. Имају четири пара ногу.
Код појединих врста иксодидних крпеља, женке током сисања крви могу увећати своје тело и преко 100 пута. Спољни омотач служи и за регулисање баланса воде крпеља, јер је слабо пропустљив за воду. Пресвлачење кутикуле је регулисано хормонским путем. Почиње лизом старе која се потом одбацује и формира се нова од епидермалног слоја.
Усни апарат чини капитулум, који је смештен у удубљење леђног штита на предњем делу тела. Капитулум сачињавају пар хелицера, пар палпи и неапрни хипостомум. Палпе имају сензорну улогу. Њима крпељ препознаје место за причвршћивање на кожи. Палпе су приљубљене уз рострум, али се при причвршћивању померају у страну и не продиру у кожу домаћина. Најважнију улогу у причвршћивању крпеља за домаћина, има рострум, састављен од хипостоме и две хелицере. Улога рострума је у бушењу и причвршћивању за кожу домаћина. Пљувачне жлезде луче протеинске продукте, који се брзо стврдњавају формирајући такозвани “цементни чеп”, који омогућава дуготрајан боравак на домаћину. Када крпељ заврши сисање крви, чеп се отапа под дејством продуката пљувачних жлезда и крпељ силази са домаћина. Примарна улога пљувачке је антикоагулантно и антиинфламаторно деловање, па убод крпеља, по силаску с домаћина, углавном пролази незапажено.
Крпељи најчешће чекају домаћина на влати траве и жбуњу, заузимајући карактеристичан став са подигнутим предњим паром ногу ослањајући се на задња три пара, јер идентификују домаћина путем посебних хеморецептора. Привлачи их угљен диоксид, млечна киселина, амонијак и бутанска киселина. Ови рецептори су смештени на првом пару ногу (зато и заузимају карактеристичан став док чекају плен). Ту су смештени и рецептори за специфичне мирисе појединих врста домаћина. Реагују на светлосне промене, вибрације или на поједине звуке (нпр. псећег крпеља, привлачи лајање паса).
Циклус развића

Мужјаци и женке причвршћују се на више врста домаћина, на којима се одвија и оплодња. Мужјак после оплодње угине, а женка убада домаћина и остаје у кожи до 11 дана. По истеку овог времена женка се опушта и пада на земљу и полаже јаја испод лишћа, у трави, испод маховине, у пукотине у земљи и јазбине глодара.
Женка за седам дана положи у земљишту 200 – 9000 јаја. Из јаја сe после шест недеља пиле ларве, које се причвршћују углавном на ситне животиње, најчешће гмизавце и ситне глодаре, на којима сишу крв 3 – 6 дана.
После исхране ларве падају на земљу, где остају око месец дана и потом се преобразе у нимфе, које се причвршћују на новог домаћина.
На новом домаћину нимфе сишу крв 6 – 7 дана и онда падају на земљу где остају око два месеца и после пресвлачења трансформишу се у адулте.
Целокупан циклус развића траје око шест месеци, а некада и више година.
У нашим крајевима јављају се у пролеће и почетком јесени.
У каснијим стадијумима, као што су нимфа и адулт, крпељи су способни да се хране на већим кичмењацима, па и на човеку. Тада прелазе на вишу вегетацију, јер су јачи и развијенији, те могу боље и брже да се крећу.

Станишта крпеља

Станишта крпеља су најчешће шуме, травнате површине и предели покривени жбунастом вегетацијом, која им је неопходна како би могли да се каче на животиње и људе који су у природи и из којих ће исисати потребну дозу крви која им је неопходна за даљи развој.
Крпељи су јединке које немају равномерно дистрибуирану популацију. Женка после оплођења полаже јаја (у зависности од врсте од 200 па и до 9000) у пукотине, јазбине шумских животиња, испод нагомиланог лишћа, у слободној природи, док у средини коју је креирао човек, оне полажу јаја испод камења, нагомилног шута, канти, гума, дрва за потпалу, бурића, рупа затрпаних лишћем, јазбина глодара и осталих животиња, рупа које су ископали кућни љубимци или пси луталице, на јавним површинама, а потом их затрпали растреситим органским материјалом и сл.
Врста Rhipicephalus sanguineus, смеђи псећи крпељ, може да се пренамножи у кућама и становима. То је, за разлику од других крпеља, који су везани за слободну природу, врста која свој циклус развића може да заврши у стану.
На основу њихове грађе, крпељи нису способни да се после излегнућа дистрибуирају великом брзином на веће раздаљине, јер се релативно споро крећу, као и из разлога што доста времена проводе на вегетацији чекајући свог домаћина.
Из тог разлога се јавља висока бројност на појединим локалитетима, најчешће приватним двориштима и локалним површинама на којима се налазе дивље депоније и повишен број кућних љубимаца или домаћих животиња, али и у парковима и на површинама, које се редовно не одржавају
(чишћење и кошење пре свега), као и због присуства великог броја одомаћених паса луталица и мачака ( паса превасходно), које грађани хране.

Активност крпеља

Активност крпеља је условљена температуром и влагом, као и дужином дана, а њихова бројност из године у годину варира зависно од климатских услова.
Сезона активности крпеља започиње у рано пролеће, када просечне дневне температуре достигну вредност изнад 5‐7 °C. За врсте које су на отвореним стаништима значајан утицај има сунчано зрачење, које доводи до акумулирања топлоте у тело крпеља и може изазвати почетак активности и на нижим темпаратурама. Активност се наставља током целог пролећа и почетком лета. За време летњих врућина активност крпеља опада, јер се крпељи због високих температура, јаког сунца и суше повлаче у најниже слојеве вегетације. У рану јесен се поново региструје појачана активност крпеља..
Ниске температуре током зиме, као и високе током лета, крпељи преживљавају у стању хибернације.
Целокупан циклус развића траје око шест месеци, а некада и више година. У нашим крајевима највиша бројност се јавља у два периода: у пролеће и почетком јесени.

Крпељи као вектори

Иксодидни крпељи паразитирају велики број домаћина: гмизавце, птице, дивљач, домаће животиње, мачке, псе и човека.
Крпељи током свог развоја од ларве до адулта за исхрану користе једног, два или неколико различитих домаћина, међу којима може да буде и човек, што представља значајан проблем у трансмисији заразних болести, као што су Лајмска болест, вирусни крпељски енцефалитис, хумана гранулоцитна анаплазмоза, Q- грозница, Кримска и Омска хеморагична грозница, Туларемија, крпељски менингоенцефалитис, ерлихиоза, бабезиоза итд.
Сисањем крви на ситним шумским животињама, пре свега глодарима, који су најчешћи и најбројнији резервоари разних патогена, крпељи мењањем домаћина могу пренети патогене на човека и на домаће животиње.
Посебна карактеристика, коју треба истаћи код крпеља као вектора, је што се изазивачи разних заразних болести преносе трансоваријално и на четврту генерацију потомства.